Planeta Srbija - skup blogova na srpskom jeziku

Koliko god se činilo da je žutokratija ostvarila potpunu dominaciju nad svim sferama društva, na kakvoj bi joj pozavideli i najokoreliji diktatori, taj utisak ipak nije sasvim tačan. Ono jeste da su rasturili vojsku i stavili je pod kontrolu NATOfila Šutanovca; da kontrolišu u potpunosti policiju i televiziju, skoro svu štampu, sve poluge državne, regionalne i lokalne vlasti; i da je privreda već skoro deceniju pod kontrolom „ekonoma destrukcije“ Dinkića, sa vidljivim rezultatima. Ali uprkos svemu tome, nisu još uspeli da naciji kolektivno isperu mozak onako kako su nameravali. Koliko god se žuti kulturkomesari trude, „promena koda“ im još nije pošla za rukom.Svakako da je skoro celi jedan vek stravičnih stradanja (vojne i civilne žrtve u oba svetska rata, genocid u NDH, posleratni progoni i čistke) doveo do jedne negativne selekcije, i da je stvoren fenomen „malog slabog srpskog čoveka“. Ali koliko god je moguće da se celom jednom narodu „prekomponuje pamet“ - nažalost, više nego što bi nek hteli da veruju - toliko neke suštinske karakterne osobine opstaju uprkos svemu. Tvrdoglavost, na primer.Dakle, uprkos skoro potpunoj kontroli institucija sistema, žutokratija nema potpunu kontrolu nad društvom. Zato se toliko i upinje da transformiše stvarno srpsko društvo patvorenim, „civilnim društvom“ (tj. nevladnicima).Koliko god mala, razlika između žutokrata i nevladnika ipak postoji. Dok među žutokratama ima onih čija je jedina ideologija vlast, nevladnici su mahom ideološki ostrašćeni u ubeđenju da su Srbi loš, primitivan, zaostao i odvratan narod (i to na svakom mestu i kažu). Sebe ne smatraju Srbima, već građanima sveta koji su navodno dosegli viši nivo svesti. Ono što karakteriše nevladnike je jedno potpuno odsustvo suvislog morala. NJihov moral je relativistički - njima je sve dozvoljeno u službi cilja, koji je moralan samo zato što oni to kažu. Ako sutra budu mislili drugačije, onda će to biti moralno i poželjno, a sve pre toga bačeno u jamu zaborava. Apsolutno odbacuju hrišćanski, odnosno bilo kakav objektivni moral, rukovodeći se izvtoperenom Ničeovom pričom o snazi volje. Ako sve to skupa zvuči kao jedan pokret iz ne tako davne istorije, to nimalo nije slučajno.Po izvitoperenom moralu nevladnika i žutokrata, najveći greh nije ni ubistvo, ni krađa, već „netolerancija“ (tj. suprotstavljanje njihovim idejama) i njen saputnik, „rasizam“. Ovo je najbolji dokaz da su njihove ideje uvezene sa strane, jer je rasizam američki fenomen, koji sa našim prostorima nikada nije imao preterane veze.Uprkos pokušajima raznoraznih zavojevača da „ujedine Evropu“, od propasti Rimskog carstva naovamo, ideja nacije je bila i ostala najviši stepen prirodne kolektivne organizacije na starom kontinentu. Bilo da se tu radi o ljudima zajedničkih kulturnih, verskih i političkih vrednosti, zajedničkog jezika i pisma, ili čak tevtonskom konceptu „krvi i tla“, evropsku civilizaciju karakteriše nacionalizam. Taj koncept je bio prisutan čak i među engleskim doseljenicima u Ameriku, i doprineo je pobuni engleskih kolonija 1776. godine. Posle stečene nezavisnosti, međutim, dinamika kolektivnog identiteta se razvila po „rasnim“ linijama, gde su „crvenim“ urođenicima i crnim robovima silom dopremljenim iz Afrike uskraćivana suštinska prava i slobode ugrađene u temelje SAD.Beli Amerikanci su imali regionalne identitete, od kojih su najjači postali Sever i Jug. Takozvani „građanski“ rat (1861-65) je silom uništio južnjački identitet, pa je novostvoreni američki nacionalizam (inspirisan evropskim revolucijama 1848) dobio severnjačko obeležje. Takozvana „rekonstrukcija“ - vojna okupacija juga - koja je trajala od 1865 do 1876, dodatno je zatrovala odnose između belih i crnih Amerikanaca i dovela do pojave Ku Kluks Klana, terorizma i linča. Iako je određena doza rasizma prisutna u svim američkim društvima koja su nekada držala robove (npr. u Brazilu se i danas više cene osobe svetlije boje kože), samo u Americi je taj odnos postao rak-rana celog društva.Skoro celi jedan vek su se američki crnci borili da postanu ravnopravni građani te zemlje; iako su im sva prava bila garantovana na papiru, rutinski su uskraćivana u praksi. Tek posle II svetskog rata dolazi do političkog obračuna oko tog pitanja u američkom društvu, koji kulminira donošenjem Zakona o građanskim pravima (Civil Rights Act) 1964. godine. Iako je to trebalo da bude trijumf crnačke borbe za jednakost i ispunjenje sna Martina Lutera Kinga da će se o ljudima jednog dana suditi „ne po boji kože, već po sadržaju karaktera“, dogodilo se upravo suprotno. Kao posledica zakona iz 1964, crnci su postali nešto poput skoro istrebljenih Indijanaca - grupa pod zaštitom države.Danas Indijanaca gotovo više da i nema. Umiru od beznađa i besmisla u rezervatima, od droge i alkohola. Rezervati su postali kockarnice i oaze za trgovinu cigaretama bez poreza. Pedesetih i šezdesetih, kada se Martin Luter King borio protiv ugnjetavanja, crnci su imali porodice, bili su pobožni, stvarali su širom sveta poznatu muziku i poeziju. Danas, posle šezdeset godina „ravnopravnosti“ pod okriljem države, većina ih živi u siromaštvu i nasilju, po državnim stanovima u sumornim blokovima. Porodice se raspadaju; nije više neobično da jedna žena ima petoro dece sa pet različitih očeva, koji su uglavnom u zatvoru. Crkve se prazne, a saudijske džamije pune.Zahvaljujući sistemu kvota i privilegija, svaki crnac mora da bude crnac profesionalno - činjenicu da je različit i da zbog toga zaslužuje poseban tretman nabija mu na nos upravo ona država koja je trebalo, je li, da mu garantuje jednaka prava sa ostalima. Takozvane crnačke „vođe“ poput Ala Šarptona, žive od kukanja nad „rasizmom“ koji vide u svemu i svačemu. MLK je bio borac za slobodu, a oni su profesionalne žrtve. Umesto da doprinosi pomirenju i zajedničkom životu svih Amerikanaca, ovaj profesionalni rasizam stvara sve veće frustracije i međusobnu mržnju.Da sve bude još gore, crnačkom zajednicom danas dominira tzv. kultura geta, u kojoj se slave kriminalci a najveća vrednost je brzo bogaćenje (bilo kroz kriminal, bilo kroz sport). Geto-crnci jedni druge zovu „crnčuge“ (nigger), ali se to opet smatra najvećom mogućom uvredom ako to izgovori neko svetlije boje kože. Zvanični termin je „Afrički Amerikanac“, što odgovarajuće opisuje npr. Baraka Obamu (čiji je otac iz Kenije) i izbeglice iz Liberije, Konga, Somalije ili Etiopije, ali sa potomcima afričkih robova nema nikakve veze. Iako je Obamina pobeda na izborima 2008. trebalo da, navodno, predstavlja trijumf nad rasizmom, nije dugo trebalo da njegov režim svaku kritiku svoje politike označi kao - „rasizam“.Kakve to veze, onda, ima sa Srbijom? Pa utoliko što je „rasizam“ koji navodno postoji u Srbiji u stvari imitacija onog američkog, viđenog kroz prizmu Holivuda. Već sam pisao o tom fenomenu u jesen 2006, povodom uvreda navijača u Čačku upućenih fudbaleru iz Zimbabvea. Kako je uopšte moguće da neko u Srbiji obuče kapuljaču Klana, ili se kiti nacističkim simbolima? S jedne strane se radi o neznanju, a sa druge o refleksnoj reakciji protiv nametnute ideologije, zvala se ona politička korektnost, demokratija, ili šta već. Kada se ta dva faktora kombinuju, dobijete nekoga ko nema pojma da čoveku iz Zimbabvea kapuljača Klana - američki simbol - ne znači ništa, ali i ne zna do koje mere su Hitler i nacisti mrzili i ubijali Srbe, pa je zbog toga sposoban da na njih gleda kao simbol otpora mrskoj EUropsko-američkoj imperiji, po strahovito pogrešnom ključu „neprijatelj mog neprijatelja“.Sa druge strane, sami nevladnici proizvode mržnju u narodu, svojim delovanjem po obrascu američkih profesionalnih žrtava. Upravo njihova takozvana borba protiv rasizma je najveća manifestacija istog. Nevladničko forsiranje „antifašizma“ - tj. njegovo izjednačavanje sa srbomržnjom - proizvodi među neobaveštenima grč simpatije prema fašizmu. Insistiranjem na problematici „GLBT osoba“, sa sve paradama, isto tako se proizvodi mržnja prema homoseksualcima. Onda je tu politička korektnost - oličena u nedavnom uputstvu „Zaštitinika građana“ (tj. iz Skandinavije preuzetog ombudsmena), kojoj je cilj orvelovsko uništavanje jezika kako bi određene misli prosto postale nezamislive. Nije slučajno da je u istoimenoj distopiji Leposava Crvić student baš PK...Šta se u stvari ovde dešava? Nevladnici prosto manipulišu narodom, navodno uzimajući u zaštitu Jevreje, Rome, homoseksualce, a u stvari praveći od njih instrumente svog „transformatorskog“ rada. Proizvode mržnju koje ili nikada nije bilo, ili je postojala na najdaljoj margini. Tako sistematski zagađuju odnose unutar društva, kako bi onda mogli sebe da predstave kao jedine koji su u stanju da ih reše - uvođenjem mentalne diktature, povrh ove fizičke.Ovaj pristup je bukvalno prepisan iz Amerike i zapadne Evrope, gde se koristi na identičan način kako bi se razorilo tradicionalno društvo, privreda, porodica i kultura. Prava je tragedija što se otpor fizičkoj i mentalnoj represiji nevladnika i žutokrata preuzima iz iste matrice, pa samim tim ima isti (tj. nikakav) učinak. Štaviše, pomaže njihovo razaračko delovanje, jer okreće jedne protiv drugih elemente društva koji bi trebalo da zajednički rade u borbi za slobodu.